10 godina kasnije

Posle deset godina nije moguće ne osvrnuti se na to šta ustvari jedna online igra znači svima nama i koliko je ona i sve oko nje uticala na naše živote. Evo jedne kratke priče o tome iz ugla jednog od dvocifrenih. :)

Upravo se setih da je, evo, prošlo punih 10 godina od kada sam počeo da igram ovu igru. Često pomislim da je to sve ipak za mene bila samo igra, ali kada bolje razmislim, kada mi kroz glavu prođu svi (važni) trenuci koje sam proveo uz HT, kada se setim gomile prijatelja koje sam stekao u tih deset godina, velikih takmičenja i rivala, golova, preokreta, SE-ova, računanja, trejdova, finala..., tada mi postane jasno da je ovo za mene nešto mnogo više od igre i da će uvek, čak i kada ne budem više igrao, predstavljati važan deo mog života.

Tada sam bio mlad i zelen, da ne kažem momak :). Od tada do danas svašta se u životu promenilo, sada imam ženu, dvoje dece, živim u drugoj zemlji. Ali i dalje se logujem na ovo naše malo, zeleno. Skoro trećinu života. Neki bi rekli da je to tužno...:)

HT je bio potpuno drugačija igra kada sam ja počinjao. Bilo je mnogo manje ljudi (mada se, na žalost, polako ponovo približavamo tom broju), ali mnogo više strasti za igrom. Ne znam zašto je to tako, možda je tadašnja "generacija" malo drugačije gledala na ovaj vid zabave, možda je i sama igra bila bolja, teško je reći. Ipak, mi smo bili mnogo mlađi, HT je za nas bio nov i odlična prilika da se dobro zezamo kada smo patetično sami kod kuće i nemamo šta pametnije da radimo. Tako je to počelo, ali se vrlo brzo pretvorilo u nešto više.

U to vreme nisam živeo u Srbiji, ali sam dolazio relativno često. Nisam bio deo uže "ekipe" koja se redovno družila i okupljlala u čuvenom klubu "Kod plavog motsa", ali sam uvek kada sam bio u Bg koristio priliku da im se pridružim. Tamo sam upoznao neke od pionira srpskog HT-a, domaćina KOHAH-a (okoje) i njegovog brata chicha budu, Igzija, matiju, Zrleta, Robija, Rainmana, Lera, Dejana (XY), Kurska, nešto kasnije i animatora. Sigurno sam mnoge zaboravio, ali neće se ljutiti :). Ti momci su bili stub HT društva. Sjajna ekipa koja je, uz dobro zezanje, značajno doprinela popularizaciji igre u Srbiji. Organizacija skupova, radio emisije, tekstovi u novinama, nalepnice po gradu, svašta nešto. Uz, naravno, nezaboravne majice čiji sam (broj 40 na leđima) i dalje ponosni vlasnik. Igru sam tada igrao sa velikim žarom, razglabao o taktikama i pojačanjima i sa nestrpljenjem iščekivao svaku subotu i prenose utakmica. Iz današnje perspektive, taj deo mi izgleda prilično sumanuto. :) Posle više takvih meseci i samospoznaje (u smislu prepoznavanja simptoma zavisnosti i solidne opsesije) došli su i "problemi" o kojima sam pisao pre više godina u jednom članku ovde. Teško je bilo objasniti ženama, sestrama, majkama, gej prijateljima i onoj nekolicini ostatka mog okruženja koje HT nije zanimao o čemu se radi. A verujem da je njima sve to zajedno izgledalo prilično ružno.

Može se reći da je to divno "ludilo" trajalo jedno 3 godine. Kako je vreme odmicalo, broj ljudi je rastao, energija se pomalo rasplinula, ali neki od nas su nastavili da se relativno redovno okupljaju i viđaju. Prvo da pratimo utakmice, a onda polako i da se družimo nevezano za igru. Ali najpametniji od nas iz "stare garde" su polako počinjali da odlaze. Mnogo manje su se logovali, neki su već napustili igru, a draž samog igranja je generalno opala, bar što se te generacije tiče. Međutim, ono što je većinu ljudi i dalje držalo bio je forum. U tom periodu polako je krenuo pravi procvat igre, broj korisnika je počeo drastično da raste, forum (tadašnja konferencija) je bio prepun novh postova u bilo koje doba dana i noći. Uz to se, na drugoj strani, pojavila neka nova generacija koja je sa istim, mozda i većim žarom, digla srpski HT na jedan novi, viši nivo. Ljudi kao što su Baki, Koma, Popolonator, Andy Tarot, Nesko Jebanovic, savcenko... su dali novu draž i novi pristup našoj igri i meni je to došlo kao novi podstrek da se istom pozabavim. U tom periodu bio sam i deo osoblja, prvo moderator, potom i GM i to je takođe deo zabave koji je, na svoj, drugačiji nacin bio jedno lepo iskustvo.

Ipak, ono što je bio možda i najlepši deo igre za mene je reprezentacija. Otprilike u drugoj trećini mog HT staža počeo sam da se ozbiljno zanimam za reprezentaciju Srbije. To je verovatno i najburniji period u mojoj "karijeri", a svakako onaj u kom sam uložio najviše truda, energije, a naročito živaca u HT. Tri teška ciklusa, tri veoma burne predizborne kampanje, na momente i veoma prljave, i velika borba da se nešto uradi sa našim nacionalnim timom. Na kraju, napravili smo dobar rezultat, najbolji do sada, ali ne onako dobar kakav sam želeo. To je sigurno nešto za čim ću žaliti kada prestanem da igram, ta medalja... Posle reprezentativne priče moja želja za igrom je značajno opala. Igrao sam u SL, kao i finale kupa, ali sve je to meni posle svih godina i raznih dogodovština tada bilo mnogo manje važno.

Na kraju, i dalje sam tu. I ne nameravam da odem. U jednom trenutku sam shvatio da igra zaista i nije mnogo važna. Važno je ono što ostane posle. A meni će sigurno ostati lepe uspomene i veliki broj sjajnih ljudi sa kojima ću, na ovaj ili onaj način, ostati prijatelj do kraja života. Ali nije to kraj, daleko od toga. Iako sam "HT starac", noge me i dalje dobro drže, lopta se i dalje kotrlja, a o svemu ostalom pisaću ponovo. Ne znam tačno kada. Valjda na dvadesetu godišnjicu kluba. Ili tridestu, ko zna...:)

Link directly to this article (HT-ML, for the forum): [ArticleID=18157]